Jedno od najlepših a i najboljih izdanja ove godine na domaćoj rokenrol sceni je svakako treći album beogradske alt rock/ americana/ folk rock grupe Stray Dogg.

Ovaj sekstet je posle objavljivanja debitantskog albuma "Almost" i drugog, izuzetno dobro primljenog "Fire's Never Wrong" postao senzacija na muzičkoj rok sceni ne samo kod nas, nego i u zemljama u okruženju. Podjednako dobro primljeni i u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ali i okolnim evropskim zemljama, momci (komada 4) i devojke (komada 2) su podigli nivo kvaliteta komponovanja i izvođenja karakterističnih za domaću nezavisnu produkciju.

Prošle su tri godine od prošlog albuma grupe "Fire's Never Wrong" koji je bio ispunjen nastupima benda kao i koncertima Dukata Straya (Dušana Strajnića) sa Anom Ćurčin, još jednom zvezdom nove muzičke scene.

Snimljen tokom juna ove godine u Rijeci album pokazuje sve vrline ove grupe ali i nudi novitete. Ako mi se činilo da je Stray Dogg u dobroj meri jedan od vidova umetničkog izražavanja vođe grupe Dukata Straya, na ovom albumu to i nije baš tako, barem ne sasvim.

Album nazvan "Come Along Wind" sadrži osam kompozicija na kojima se uočava izuzetno zajedničko autorstvo cele grupe. Iako su sve pesme i dalje Dukatove, ovde se kao koautor četiri kompozicije pojavljuje gitarista Marko Ignjatović, donoseći nove ideje u postojeći zvuk. Takođe je značajan i pečat koji je dala Anjuta Janković aranžmanima, vokallima i violinskim deonicama a primetan je i efektniji svirački doprinos Jelene Damjanović na klavijaturama. Ono što posebno raduje je čvršći zvuk benda za koji je zaslužna ritam sekcija - Vladimir Milićević na bas gitari i Relja Ilić na bubnjevima. Ovakav zvuk je prisutan i na albumu a još više na koncertima grupe Stray Dogg.

Svih osam kompozicija su vrlo kvalitetne i melodijski i tekstualno. Oseća se autorsko sazrevanje u tekstovima Dušana Strajnića ali i to da grupa "diše" zajedno i da donosi jedan novi kvalitet materijalu na ploči.

Od uglavnom intimnih tekstova, ljubavne tematike zajedničkim zalaganjem, izuzetnim melodijama i impresivnim izvođenjem nastaju mala remek dela koja čine ovu ploču.

Ako bi trebao da izaberem favorite sa ovog albuma, jedan od njih je sigurno uvodna pesma "Away" koja me je "oduvala" na ranijem nastupu grupe u Domu omladine sa Lisom Hannigen. Izuzetna kompozicija koja se posle vokalnog dela nastavlja u opojni i egzaltirajući instrumental gde se ne zna šta je lepše - gitarska sola Marka ignjatovića, klavirska tema Jelene Damnjanović, opaka ritam sekcija, koja traje skoro pet minuta a po meni bi mogla da traje duplo duže.
Tu je i "Chance" sa izuzetnom melodijom i filigranskim vokalima Dušana i Anjute kao i lako pamtljivim refrenom.
"No One but You" je prvi singl sa ovog albuma i za njega je urađen superiorni spot. Ljubavna opsesija nikad nije bila primamljivija.
U "What Could Have Been" ima deo gde klavijature i violina izvode temu koja podseća na solo na harmonici, a u drugim pesmama glasovi lebde izmedju gustih i uzdižućih zvukova gitara .
Za sam kraj albuma jedan kuriozitet. Pesma "Till You're Forgotten" posvećena je poslednjim danima u životu Dušanovog dede, gospodina Pina Tianija i pokazuje svu potresenost oproštaja sa voljenom osobom. Ovde Dušan/Dukat počinje u donjem registru svog glasa da bi kasnije zapevao u višem registru što je njegov zaštitni znak. Mešavina rezignacije, očaja, ogoljenih emocija uz suptilnu pratnje grupe čini ovu pesmu odgovarajućim završetkom ovog albuma.

Tokom promocije albuma održan je niz koncerata u zemlji i inostranstvu, a nastup u Domu Omladine pokazao je da su kao grupa muzički i izvođački sazreli i da imaju veoma dobru podršku od strane publike.

Ako krenu putem "Away" i nastave da se razvijaju u tom pravcu biće vrlo zanimljivo čuti njihove nove radove. Ipak da ne preteram i da ne budem pristrasan, moja ocena albuma je 8.